Када је 2017. године у будванском Старом граду први пут одржан фестивал „Ћирилицом“, трајао је пет дана. Програм су чинили разговори о Његошу и „Горском вијенцу“, књижевне вечери, питања односа ћирилице и латинице, а прва Повеља „Свети Стефан Штиљановић“ (награда која се од 2017. године додјељује истакнутим писцима, пјесницима и културним дјелатницима за значајан допринос књижевности, култури и његовању ћириличког писма) припала је бугарској пјесникињи Елки Њаголовој. Био је то почетак фестивала који ће у наредним годинама прерасти сопствене почетне оквире.
Већ наредне године на Тргу између цркава смјењују се Љубивоје Ршумовић, Ристо Василевски, Сергеј Гловјук, Миро Вуксановић и Матија Бећковић. Вуксановић је управо у Будви изговорио можда једну од најљепших реченица које могу да стоје уз историју овог фестивала: „Ријечи су живе. Ми постојимо у ријечима.“
Треће издање донијело је сусрете са Миром Вуксановићем, Видом Огњеновић и Милосавом Тешићем, уз програме посвећене књижевности, језику и најстаријим писаним споменицима. Тешић, један од најзначајнијих савремених српских пјесника, имао је своје ауторско вече, док је Вида Огњеновић била присутна и кроз књижевни и позоришни програм.
Чак ни 2020. година није прекинула фестивал. Пресељен на интернет, окупио је пјеснике из Црне Горе, Србије, Русије, Румуније, Италије и Републике Српске, уз прозне записе Енеса Халиловића и Слободана Владушића. Ћирилица је тако, управо у години физичке изолације, показала оно због чега писма постоје: да пренесу ријеч преко границе и удаљености.
Повратком на Трг 2021. године долазе Селимир Радуловић, Иван Негришорац, Јован Делић и руски писац Лав Данилкин. Годину касније фестивал прави један од својих најснажнијих књижевних програма: гостују Милован Данојлић, Владимир Кецмановић и Владимир Пиштало. Данојлићу је тада уручена и Повеља „Свети Стефан Штиљановић“.
А онда, 2023. године, на „Ћирилицом“ стиже Олга Токарчук. Долазак пољске добитнице Нобелове награде можда је најупечатљивији доказ да фестивал није остао затворен у границама једног језика, писма или културног простора. О њеном дјелу одржани су симпозијуми, разговори и преводилачке радионице, а у Будви јој је уручена међународна награда „Књижевни пламен“. На истом фестивалу Повељу добија пјесник Селимир Радуловић, а међу учесницима књижевних програма били су и Јован Делић, Драган Станић, Гојко Божовић, Мухарем Баздуљ, Даница Вукићевић и други.
Фестивал је наредних година још јасније отворио врата различитим књижевним традицијама.
2024. године у Будву се, послије три деценије, враћа велики македонски драматичар Јордан Плевнеш, а своје ауторско вече имају аустријски писац Ксавер Бајер и бугарски пјесници Иван Христов и Петар Чухов, док Повеља одлази академику Злати Бојовић.
Девето издање, 2025. године, доноси још један важан међународни сусрет: први пут у Црној Гори гостује Жан-Пјер Симеон, један од водећих савремених француских пјесника. Фестивал истовремено остаје вјеран сопственој књижевној вертикали: Повеља „Свети Стефан Штиљановић“ припала је академику и књижевном критичару Јовану Делићу, док је завршница била у знаку дјела Матије Бећковића.
Тако се за мање од деценије на једном будванском тргу формирала необична књижевна мапа: од Бећковића, Ршумовића, Вуксановића, Тешића и Данојлића, преко Пиштала, Кецмановића и Плевнеша, до Олге Токарчук и Жан-Пјера Симеона.
Управо у томе је можда најважнији резултат фестивала.
Ћирилица овдје није остала само тема о којој се говори, већ мјесто сусрета различитих језика, поетика и култура. Присуство Токарчук, Симеона, Плевнеша, Бајера или бугарских и руских аутора значи нешто веома занимљиво, да су својим присуством дали додатну снагу фестивалу, који ћирилицу уводи у шири европски разговор о књижевности, језику и културном памћењу.
Пред фестивалом је сада десета година и десето издање. Међу именима која очекујемо је и академик Душан Ковачевић, један од највећих живих драмских писаца нашег језика. Послије свих који су током претходних година прошли Тргом између цркава, његов долазак биће природан наставак једне већ озбиљно исписане књижевне историје.
Јер послије десет година можда више није питање ко пише ћирилицом, већ колико је великих ријечи овај фестивал успио да окупи око ње.