„Every Allied government gave me a decoration, even Montenegro, little Montenegro down on the Adriatic Sea!“ - рекао је Велики Гетсби, готово успут, у једној од најпознатијих сцена екранизације Фицџералдовог романа. Црна Гора се само помиње у тој сцени, али довољно да се успостави необичну везу између једног чудесног простора и епохе коју је управо Френсис Скот Фицџералд именовао као Доба џеза (Jazz Age). Није случајно што тај израз није настао у музиколошком, него у књижевном дискурсу. Пре него што је постао историјска одредница, џез је био метафора убрзања, модерности, неизвесности и слутње да ниједна цивилизација не може вечно плесати истим ритмом. Када је настао џез у сусрету култура, из афричког ритма, европске хармоније, црквеног корала, блуза, рада, бола и импровизације, ритам света се променио.
Ниједна велика уметност не настаје ни из чега, све настају у контексту, из мешања, тако и џез, који није тек музички жанр, него један од најважнијих културних језика двадесетог века. Његова револуција није била у томе што је одбацио традицију, већ што јој је одузео коначност. У европској класичној музици партитури припада последња реч. У џезу последњу реч има извођач, а некад баш публика, јер ова композиција није затворен систем него отворена могућност. Чувене blue notes, тонови који измичу темперованом систему западне музике, нису само теоријска особеност; оне су естетски исказ да између две утврђене тачке увек постоји простор слободе.
Доба џеза, како га је назвао Френсис Скот Фицџералд, одавно је прерасло време у ком је настало. Оно и данас траје, сваки пут кад се сретну добра књига, врхунски музичари и публика која уме да слуша.
Можда је управо зато књижевност тако рано препознала џез: не као звучну кулису модерности, већ као нови облик мишљења у ритму. Фицџералд је у њему чуо дух епохе. Код Бориса Вијана труба и реченица припадале су истом даху. Керуак је покушао да синтаксу ослободи крутог поретка готово онако како је Чарли Паркер ослободио мелодију очекиваног тока. Кортасар је у Прогонитељу написао једну од најдубљих књижевних медитација о импровизацији, показујући да уметник не ствара зато што влада временом, него зато што непрестано покушава да га сустигне.
Поезија и џез зато деле више од ритма. Обе уметности одбијају да исцрпе значење. Њихова снага није само у ономе што саопштавају, него и у ономе што остављају отвореним. Добар стих, као и добар џез стандард, не мора да буде довршен, јер често свако ново читање и свако ново извођење постају његово ново ауторство.
Извођење џеза на сред никшићког корзоа настало је од идеје да један мали град, у току летњих вечери, буде део исте, велике културне мапе света.
У времену алгоритама, репродукције и бесконачне доступности, џез остаје готово субверзиван управо зато што се опире понављању. Он постоји у тренутку извођења. Чак и када свира исту тему, он је сваки пут другачији. У томе је његова савременост. Можда је управо зато могуће говорити о џезу у Никшићу. Не зато што би овај град подражавао Њу Орлеанс или њујоршке клубове, него зато што је свака истинска култура одређена способношћу да успостави дијалог са светом. Вечери Jazz на Корзу већ годинама доказују да врхунска музика не припада географији, него публици. Корзо у Никшићу тако престаје да буде пука урбана топографија и постаје простор сусрета, не само извођача и публике, него традиције и савремености, импровизације и памћења.
Није случајно што се управо Никшић показао као поуздано уточиште за једну од најважнијих песничких књига Тина Ујевића. Град који је још 1932. године препознао значај књиге „Ауто на корзу“ (објављена у издању књижаре „Каваја“) показао је да култура не зависи од географије, него од способности да се препозна оно што ће тек постати трајна вредност. У том смислу, данашњи Никшић не само да наставља традицију, он је потврђује.
У томе је најдубља веза између поезије и џеза. Обе уметности знају да слобода није одсуство форме, него њено непрестано превазилажење. И обе нас подсећају да највредније ствари у уметности нису оне које можемо до краја да објаснимо, већ оне којима се непрестано враћамо. Зато ове вечери нису само концерти и књижевни програми. Оне су прилика да се поново сетимо како култура није збир догађаја, него простор у којем једна нота може зазвучати као стих, а један стих остати да одјекује попут импровизације која се никада сасвим не завршава.