Паланка није место на мапи него стање духа - затвореност која себе доживљава као врлину. Константиновић ју је описао пре пола века; интернет ју је само убрзао.
Када је Радомир Константиновић писао о духу паланке, није писао о малим местима него о малим хоризонтима. Паланка је свуда где се свет дели на „наше“ и „туђе“ пре него што се ишта прочита.
Дигитално доба је паланци дало оно што никада није имала: бескрајан домет. Алгоритам нас затвара у кругове истомишљеника ефикасније него икоја касаба. Зато је повратак Константиновићу данас мање академско а више хигијенско питање.
Нова књига „Паланка философије - пре и после Константиновића“ управо то ради: не брани и не руши Константиновића, него проверава колико његова дијагноза важи у времену које он није дочекао.