Нека дела припадају историји књижевности, а нека историји једног народа. Његошево дело припада и једном и другом, а његов значај открива се изнова, када престанемо да га читамо као песника XIX века, а почнемо да га читамо као мислиоца човекове судбине.
Ако је Горски вијенац израз историјске свести једног народа, Луча микрокозма превазилази историју. Она не говори о једном времену, већ о човеку као бићу које не пристаје да буде сведено само на земаљску меру. Његош у њој не покушава да објасни догађаје, већ постојање, не пита само како живимо, већ зашто живимо и шта у нама тражи смисао који надилази пролазност.
Ретки су писци чије дело не одређује само књижевни укус једног народа, већ и његов хоризонт мишљења. Такво место у српској култури припада Његошу.
Данашњи човек, упркос свему што зна, поседује и производи, није престао да буде биће немира. И даље стоји пред истим питањима: одакле зло, шта значи слобода, где су границе људске моћи, може ли се живети без вере у виши поредак смисла. Луча микрокозма управо та питања поставља са ретком песничком и мисаоном смелошћу.
Његошу се враћамо зато што припада зато што је у његовом делу српска култура најдубље проговорила о ономе што не пролази: о злу, слободи, паду, светлости и судбини човековој.
Његоша не занима пролазно, већ трајно, не површина догађаја, већ дубина судбине, не човек као друштвена појава, већ човек као духовна драма. Он не описује човека само онаквог какав јесте, већ онаквог какав покушава да постане, биће које пада, сумња и страда, али не одустаје од чежње за светлошћу.
Његош је класик зато што је писао о ономе што време не може да превазиђе: о човеку, његовом паду, слободи, одговорности и неугасивој потреби за смислом.
Зато Његоша није могуће напустити. Он није само део књижевног наслеђа, већ један од темеља нашег духовног саморазумевања. Његово дело нас и данас опомиње да без питања о смислу нема ни истинске културе, ни истинске слободе, ни целовитог човека.